Надежда Петровић (1873 - 1915)

Рођена у Чачку 1873.године, умрла у Ваљеву 1915. Пресељава се са породицом 1884. године у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године.

1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђордја Крстића. 1896/97. године похађа школу код Кирила Кутлика. 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу словенца Антона Ажбеа.

Већ 1900.године имала прву самосталну изложбу у Београду, а 1901. године започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.

Од 1904.године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот 1905.године). До 1912. године излаже на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметницког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић. Наредне 1911. године излаже у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу.

У Београду 1912. године отвара сликарску школу и учествује на четвртој југословенској изложби.

У првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву, од тифуса, где је била на дужности добровољне болничарке.

Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20-ог века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији.

На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја.

Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.

Дело Надежде Петровић, у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшцу ове јединствене жене-сликара са Балкана.